Babin Zub – prvi dani

Otišli smo da proverimo ili kako se razvija najperspektivniji ski-centar u Srbiji! Sakupljanje ekipe, znane i neznane, na dogovorenom mestu. Stari i budući drugari u odličnom raspoloženju, sa starim pričama i iskustvima, planovima za buduće dane, uzbuđenjem za one koji prvi put izlaze na sneg u novoj sezoni. Posle nekoliko sati vožnje autobusom stižemo u planinarski dom. Put donde je uzak, na trenutke autobus kao da jedva uspeva da prođe uskim putem. Šta li bi se dogodilo da je neko išao u suprotnom smeru?!

Smeštaj u planinarskom domu je uglavnom kakav smo i očekivali. Postoji novi deo, sa sobama kao u hotelu, i stari deo doma sa sobama za 5-10 ljudi i zajedničkim kupatilima. Hrana je prihvatljivo dobra, što je najvažnije dovoljna za celodnevni boravak na snegu, a cene hrane i pića slobodno mogu reći bagatelne u odnosu na beogradske, tako da sok i pivo koštaju po pedestak dinara koliko je i kuvano vino, kafa i čaj su trideset dinara, porcija palačinaka sedamdeset. Tu se zvarašavju očekivanja i počinju iznenađenja. Nema nikakve prodavnice u kojo biste kupili neku sitnicu, možda cigarete, slatkiš ili sredstvo za higijenu, pa nepripremljen višednevni dolazak već zbog toga može pretvoriti u atrakciju poznatiju kao Horor turizam.

Ima oko 400 metara do početka staza, kojih postoji ukupno 4, istina uz puno odbre volje, jedna staza je za decu a druga previše mala da bi se nazvala stazom. Pola puta je nizbrdo, druga polovina uzbrdo, sve uz pristojan nagib. Ne dao vam Bog da ovuda treba da prodjete sa malim detetom, i naravno, svi u tvrdim pancericama u kojima skijate. Ipak, recimo da dođete do staza. Tu su pomenute staze, i tri žičare. Jedna žičara je bebi-eskalator na dečijoj stazi, druga je četvorosed na najvećoj stazi koja ima oko 1200 metara, a treća je sidro na stazi dužine 600 metara. Od jedne do druge žičare im ajoš malo da se pešači, oko 200-300 metara. I to je to. Kraj. Ništa više. Ne postoj edodatni sadržaji. Negde sa strane u snegu, kod žičare sidro, postoji montažni toalet. Ne postoji kiosk ili lokal u kom emožete kupiti toplo piće, sok ili neku hranu. Ne postoji klupa pored staze na koju možete sesti da se odmorite, nema čak ni kante za otpatke.

Otvaranje sezone na Staroj je proteklo u nepripremljenim i nesredjenim stazama, uz mnogo kamenja na stazi, dok žice iz podloge staze vire na sve strane. Snega na stazi najviše 10 santimetara, iako okolo ima više od pola metra. Četvorosed na velikoj stazi nije ni pušten u pogon tih dana, uz odgovor da staza nije pripremljena, a pokrenut je tek nedleju dana kasnije, i to na svega nekoliko dana. Nekoliko entuzijasta ipak se spuštalo velikom stazom, posle čega ih je čekao dvočasovni uspon pešice sa sve skijaškom opremom. Posvedočili su da je staza u jedva nešto boljem stanju od ove na kojoj je žičara radila. Za sve to vreme, veliki ratrak, mašina za sređivanje staze, stoji nepomičan, pokriven sa oko pola metra snega. Veliki broj posetilaca naterao je upravu da pusti makar sidro i stazu koju su pripremali veče uoči svečanog otvaranja.

U nedelju su tu jednu stazu skratili na pola, a stigao je još jedan ili dva autobusa skijaša. Prilaz stazi – katastrofalan. Pod bočnim nagibom i neravan uz čekanje od po pola sata da se dođe na red. Čekanje na snowboardu je trostruko veća trauma od čekanja na skijama, i posle jednog uspona žičarom, odustajem, skidam bord i penjem se pešice do obeleženog vrha staze, a zatim spuštam do dole. Nije to mnogo, najviše 400 metara zbog skraćene staze, a ovo penjanje ponavljamo šest ili sedam puta, dok ne postane besmislemo. Idemo nazad u planinarski dom, na čaj, kafu, ručak i piće, pre nego što krenemo nazad za Beograd. Rezime ove ekskurzije je gorkast. provod uz dobro društvo i jeftino piće bili su odlični, boravak je bio zanimljiv, ali skijanje, koje je bilo cilj ekskurzije, bilo je katastrofalno. Loša staza, malo spuštanja, oprema izguljena na kamenje, ne baš zgodan prilaz stazama i opšta nuređenost, razlog su da ovo bude mesto za nekog avanturistu, koji će o svemu napisati malo detaljnije od ovoga, ali nikako mesto za odlasak sa porodicom na pristojan ski odmor.

Funkcioneri obećavaju ski centar koji ima više od dvadeset žičara. Stara Planina ima lep potencijal, ali se na tome i zavrŠava. Nema ništa drugo: infrastrukturu, smeštajne kapacitete, angažovanost i preduzetništvo. Iako su nadležni govorili da je to prošlost, izgleda je i sadašnjost i budućnost. Pametnije je otići na kršteno skijalište, makar na Kopaonik ili Jahorinu, a ako je moguće, onda u Asutriju, Francusku ili Bugarsku. Za sada, Stara Planina je horror-turizam, a Skijališta srbije… gomila “#$%&! koje će prve uza zid kada se digne kuka i motika. Prošle sezone pokazali su se kada je pitanju bio povraćaj novca za ski-pas, samo se naprave ludi, a čovek je u situaciji da nema vremena da se nateže sa budalama, mora da rešava veće probleme (smrt člana porodice), pa im se može. Ovo je još gore, za šta se naplaćuje ski pas, ako radi samo pola jedne staze, i to loše. Ali tako je to. Dođoh, videh, ne pobedih ali se i neću vraćati neko vreme. Sledeći put idem negde na skijanje.

Turistički projekat “Babin zub”, na području knjaževačke opštine, pripreman u minule tri decenije, započeo je ralizaciju izgradnjom prve žičare na prevoju “Konjarnik”, u ataru sela Crni Vrh. Hotele na Staroj planini neće graditi država, već će, po kompletiranju ski staza i žičara, biti raspisan međunarodni tender. Prema preliminarnim projektima, na toj planini moglo bi da se izgradi oko 200 kilometara ski-staza, sa 47 žičara i ski-liftova, koje bi istovremeno moglo da koristi 30.000 skijaša

About the author /


Post your comments

Your email address will not be published. Required fields are marked *

September 2017
M T W T F S S
« Mar    
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
252627282930